Čitam danas svog omiljenog blogera na B92, Nenada Svrakića i pitam se gde su bili takvi profesori jednom davno u zemlji Srbiji kad sam ja upisivala fakultet... ne da bih ga završila nego ne bih ispuštala knjigu iz ruku. Neki ljudi su rođeni da prenose znanje drugima. Nenad je jedan od njih. Mnogo talenta je potrebno da bi neko na takav način objašnjavao Uranijumovo jezgro, Pretpostavku normalnosti...
Najzad sam završila ispite...valjda mi je bilo toliko teško jer je srce na drugom mestu. I ne, nije sporno – verovatno su desetke...mozda jedna devetka, danas mi je baš onako nebitno...
Nego imam 3 meseca da odlučim what is going to be – tamo gde ide srce ili tamo gde razum zna da je bolje? Dva transcript–a i svi potrebni ispiti su tu... ali hocu li tamo gde za 18 meseci mogu da zarađujem onoliko koliko sam namerila svojevremeno i čitav život da provedem sa brojevima u kancelariji i živim željeni život posle pet, ili ću tamo gde ide talenat i srce ali prognoze nisu bas sjajne za isplativost istog? Da li vredi 3 meseca misliti o tome, hoće li to doneti ikakvog rezultata ili ću odluku o tome doneti u trenutku? Oh, well...
I tako, čitam Nenada i naletim na video koji je on postovao... i shvatim da je to ono sto mi je potrebno ova tri meseca i ceo život posle toga: podrška. I ne samo da ja budem sigurna u svoju odluku, već da imam nekog ko će sve vreme da stand by me – što god da se desi, kuda god da to vodi... gde god da završim zbog svoje odluke.
Playing For Change!
P.S.
Please watch until the end...
