Kako smo se zajedno učili

Ne vredi ni Facebook ni My Space – neke ljude ne mož' pronaći pa to ti je... a ja tražim čoveka kojeg ne bas nešto da obožavam a i nemam ni šta da mu kažem niti da ga pitam, nego... otišao je iz mog života a ja nisam stigla da mu kažem „Hvala“. Tada i nisam htela – mlado i ljuto, puno besa, šta ćeš... htela sam da menjam svašta nešto a nisam znala kako. One što je trebalo menjati ja nisam mogla. Pa sam onda bila besna i na Njega – jer on je mogao u to vreme. Bar mi se tako činilo. Eto, sad kad bih ga pronašla ipak bih ga pitala da li nije smeo ili ni on nije znao kako. I to, i zašto me je prodao djavolima dan pre nego što je prva bomba pala na Beograd. Ja sam očekivala od Njega da me pusti da se igram Đoke Vještice i da ispravljam vršačke vijuge... Moja luda logika u to vreme je bila da ni ja ni on nismo „vrštani“ pa šta sad...i da nas neko baš i ne voli jer smo dođoši kakve veze ima? Ja sam mislila neću ostati tamo sve jedno pa baš i da ih naljutim, kao da je to nešto što će da izazove Treći Svetski...

Sećam se tog letnjeg dana pre 11 godina (u Bog te, zar već!), ne sećam se tačno datuma ali smo mi „potencijalni“ bili spakovani u jednu prostoriju osrednje veličine u Pilotskoj Akademiji... ja sam se okretala levo, desno sve razmišljajući ko mi je tu konkurencija. Svi pogled napred i pomalo sa strane merimo jedni druge, slušamo Njega i priču o onome što nas čeka. Naša profesorka književnosti Vesna tada Milojković (sada Šami. Da, Šami) pravac među nas iz Prve li beše Beogradske sa nekom knjižicom u rukama... Moj red – On gleda u mene i vidim da ne voli „iskusne“... ja gledam u Njega i mislim se „Ma, ti ćeš meni!“. Te dve strane bez tačke i zareza nikad neću moći da zaboravim. Sad da me neko tera da ih pročitam tako kao tada ja ne bih umela, kunem se. Nego mlado, ludo i ide glavom kroz zid. Gledam u pet reči ispred a čitam onu nazad. I pazim kako dišem... Da ne bi Drage Jonaš svojevremeno, verovatno bi me na prvo pogrešno spuštanje glasa poslao kući sa sve sebi svojstvenim ciničnim osmehom na licu. Ponekad pomislim da je dr House karakter po njemu napravljen.

Učinio mi je uslugu sad vidim - uzeo mi je scenario, malo ga promenio i sam ušao u studio. Ja slušam Njegova pitanja i hoću da umrem. Vrištim u sebi „Ma jebeš pare, upropasti idiota“ a On se smeška i priča o napretku grada. Eh, a da me je tad pustio... verovatno sat vremena posle toga ne bih više imala posao. Uzeo mi je 20 odsto jednom jer sam pametovala da ne dajem glas za džabe za reklame. U njegovoj kancelariji je vadio novčanik i pitao me da li shvatam da imam problem sa autoritetom. Pitao me je jesam li svesna da ću da izgorim jer ne shvatam da ne mogu sama da menjam svet u pogrešno vreme i bez pravih ljudi. Ja ga gledam tada, sećam se, i mislim se „Ih, Beograđanin“. I ja sam se tako žestila, i besnela, i govorila sebi – ma ako ja ne zapalim tamo, stanem ispred skota, ubijem skota i spasem naciju niko neće! Jednu noć gledam tako u plafon i mislim se da neki ljudi moraju da žrtvuju sebe za dobrobit drugih, i počnem da razmišljam da sam idealan kandidat za tako nešto. Mama i tata su otišli, brat...ah, duga priča...nisam udata, nemam dece.... iskoristim poznanstvo sa njegovim sinom, i....zaustavim agoniju. To jutro, pokupiše me ljudi iz Njegove kancelarije, a On ni prstom da mrdne. Oni i ja u četiri zida. Niko nije znao gde sam. U razgovoru sa njima shvatim da od njihovih para živim mesecima je li, da nikog nemam da ih zaustavi i da sve ono što sam mislila da je moja prednost samo par sati pre toga je u stvari razlog što ne mogu da ih sprečim. Lepo su mi objasnili i ja to sve vizuelno odmah doživela: uništiće mi život skotovi, a ja ne mogu ni prstom da mrdnem. Pustili su me van nakon nekoliko sati. Završim na svoje i zaprepašćenje mnogih, najavljujući patriote i njihove govore dan pre nego sto je zbog Djavolovog „Ne“ pala prva bomba. Eto.


Vrsacka Svastara Catholic Church Vrsac from Zana Glisovic on Vimeo.

Za ta tri meseca, mi – za koje su svi govorili da smo deca koja se igraju televizije – smo odrasli. Sazreli. Uozbiljili se. Postali bliskiji. Stali jedno uz drugo. Shvatili da smo drugačiji. On je otišao, a nakon njega polako i mi. Jedan po jedan. Nekoliko godina kasnije, ja sa drugom ekipom. Jazz PR predsednikov. Novogodišnji koktel. Dragica Stanojlović – bivši predsednik, Jovica Zarkula – bivši predsednik, Milorad Djurić - tadašnji predsednik... Građanski Savez, SPS i DS. Stoje i piju piće nasmejani. Malo dalje, oni što su mi objašnjavali svojevremeno šta sve može da mi se desi ako ne uradim ono što mi se kaže. I svi se tako kolektivno pravimo ludi. I tu i dva lokalna kompanijska „predsednika“ koji „drže“ grad.

I tu ja shvatim da sve to u stvari i nema nikakvog smisla.Tu sam se zapitala da li su i oni „predsednici“ tako pili piće i ćaskali noć pre nego što su narodu dali oružje u ruke i napujdali ih jedne na druge. Par meseci kasnije, sa iseljeničkom vizom u rukama u par tekstova rekla sam sve što mi je bilo u duši. Nisam htela ni honorar da uzmem. Više niko nije mogao da me ucenjuje i da mi preti. I od tad – samo nemoj da mi neko krene po ratovima i politici. Neću bre više. Dosta je. Dosta mi je i Kosova, i svih 6 bivših. Dosta je više trovanja. Neko je u moje ime svojevremeno rešio da ubija a da me nije ni pitao. Neko tamo je moje ubijao a da nije znao zašto. Kolektivno ludilo. Dosta je.

Više neću da se igram Djoke Vještice. I nisam besna. Nisam ljuta. Samo ne mogu da pronadjem Nikicu Kurka i da mu kažem hvala što me nije pustio da izgorim zbog lažnih ideala i nade da mogu nešto da promenim. Jer, reči ne menjaju ništa. Dok čitavi narodi se ne izleče i ne prihvate odgovornost, ništa ne vredi. Valjda treba nekoliko novih generacija da se rodi da bi um ozdravio. Ja nisam mogla da čekam.

U kuhinji večeras punjena paprika sa pavlakom, nakon DOBRE Ćaletove i Glikijeve domaće loze. Za ekipu koja se opametila: Nikica, Jasmina, Jugoslav, Branislav, Svetlana, Jadranka, Vesna, Radomir, Siniša, Dragan i Žana. Mi smo počeli Televiziju Banat. Za sve kafanske priče, neprospavane noći, rasprave, predivne trenutke i one manje lepe. Svi su otišli. Sad se tamo igraju neka druga deca.

Negativci

Pre neki dan se setim noći kad sam prvi put (nadam se i poslednji) „zaglavila“ u ER. Beše to pre otprilike tri godine. Probudim se u sred noći, bez vazduha i u totalnoj panici da više i neću početi normalno da dišem. To se nekako dešavalo u blažoj formi danima pre te noći – ja ubedila sebe da su u pitanju alergije koje je normalno razviti kad se preseliš u grad sa totalno drugačijom klimom i florom od one na koju si navikao i uz koju si odrastao. To bi inače psiholozi nazvali ignorisanjem problema. Urade meni doktori sve preglede po redu, kako to već ide - nisu me pustili da odem bilo gde pre nego što su se uverili da nije došlo do novog gušenja u naredna četiri sata. Rekoše mi da vidim svog doktora koji će dalje ispitivati o čemu se radi i tako je prošla ta noć. Posle nekoliko dana saznam da osiguranje nije htelo da pokrije troškove jer mi se ništa „hitno“ nije desilo (čuj, ne biti sposoban da dišeš stvarno nije nešto za paniku ako tako osiguranje kaže) te sam provela čitav jedan radni dan sakupljajući novu dokumentaciju koja bi dokazala suprotno. To se hvala Bogu sredilo, ali sam ja ostala bez jednog dana odmora manje. No, odoh ja kod mog doktora. Ona je u stvari žensko pa „novi“ srpski pravopis „to“ sad naziva nekako drugačije... ali sam ja old fashioned pa jebeš sad novi pravopis gde oni kažu i da je pleonazam „oba dva“ sad dublet jer ne mogu da oduče narod, pa se jezik razvio pa su i pravila promenjena... e sad, ako je po Žani – onda bi oni malo obrazovali narod a ne menjali pravopis. Dakle, mene učili u školi da su titule muškog roda i da se sibilarizacija i palatalizacija ne primenjuju kod ličnih imena pa sad Matica Srpska mož’ da mi pljune pod prozor i to ovaj američki...

Nego... kaže meni moj doktor svi rezultati u redu i kaže ona meni „If you don’t mind, I would like to ask you some questions about your life, marriage, work, friends and everyday activities“. Gledam ja u nju, reko’ ova mene mora da zajebava – mene našla da farba i maže sa tim američkim fazonima. Kažem ja njoj „Not at all, but I don’t see the purpose of it“. Malo po malo, dođosmo nas dve do zaključka da trećinu svog dana provedem u kompaniji koja nema prozora, drveće okolo, nalazi se u odvratnom kraju, ima kamere svud naokolo i ne plaća me dovoljno. Zaključile smo takođe da me kontakt sa nekim „prijateljima“ sprečava da vikende provedem na način koji mi više prija i opušta. Isto smo konstatovale da nekako nisam sigurna da li je moja odluka da napustim posao novinara (koji sam izuzetno volela i koji me je činio neizmerno srećnom i ispunjenom) zbog eventualno boljeg života ovde ustvari bila ispravna. Pita ona mene „Would you consider yourself a happy person“?

Gledam ja u nju sa nevericom, valjda naviknuta da lekari rade analize i prepisuju lekove i terapije i da nisu ljudi koji pričaju sa svojim pacijentima. I pomislim kako mi je život izmakao nekako... kao da mi je neko ukrao sve moje...

Odem sutra na posao i dam ne two but three weeks notice. Rešim da očistim dva najteža ispita. Počnem proces odjebavanja negativaca iz svog života. E, sad da definišem negativce. Recimo da postoji nešto što ne valja, neka situacija ili događaj koji je stvarno sranje. Ti sad konstatuješ problem i kreneš da ga rešavaš. Na žalost, nastanu komplikacije i to počne da ti oduzima vreme a ništa se ne rešava... Šta radiš? Ja napravim dan ili dva pauze. Odem pogledam novi film. Pročitam novine. Odem sa prijateljicom u Coffee Bean i kažem joj šta se dešava, možda ima neko iskustvo i pametnu ideju. A možda se samo prosvetlim u međuvremenu. Ili se situacija nekako izmeni na bolje. Onda se opet vratim na problem i rešavam. U međuvremenu ne propustim Jay Leno show. Negativac krene da urla i da se nervira. Svi su krivi. U pičku materinu. E, ja sam takve do pre tri godine imala pun...da ne kažem šta. Onda sam rešila da ne gubim vreme na gluposti.

I zašto ja sad ovo pišem? Juče je na poslu šestoro ljudi dobilo otkaz. Neki od njih su kupili kuće pre par meseci. Neki su single bez porodice u ovom gradu. Jedan office je zatvoren. Plata nam je smanjena 20 odsto. Radna nedelja je četiri dana. Ekonomska situacija došla i na naša vrata – prosto mi nije ni jasno iznenađenje nekih kolega. Ignorisanje situacije i nerealna očekivanja još nikom ništa dobro nije donelo. Pita me koleginica da je izvedem napolje jer ne može da diše i počinje da se guši. Ja krenem monolog i posle dvadesetak minuta se sa osmehom vratimo nazad, zagrljene. It is what it is. Dobra nam je kompanija. Dobar je posao. Gazda pokušava da reši problem i sačuva firmu. A i ovako smo uvek uzimale slobodan dan da pozavršavamo neke privatne stvari. Imamo dosta nepročitanih knjiga na polici. Dogovorile smo se da idemo zajedno u bioskop iduće nedelje. Najzad neću da zakažem frizera subotom ujutro već ponedeljkom. I mogu da najzad počnem da volontiram u programu o kojem odavno razmišljam – da odvezem neku baku koja nema nigde nikog u kupovinu i da joj pomognem da prošeta pored plaže svakog ponedeljka.

Došla sam juče sa posla i promenila svoje taksene prijave da doteram svoj pay check na istu cifru – sva sreća te godinama plaćam porez kao nenormalna. Ipak mi ide iz džepa, ali... napravila sam spisak nekih slatkih, nepotrebnih užitaka koje plaćam – odabrala dva i poslala cancellation letters. That will do. A onda sam proslavila petak. Pošla kod drugarice na kafu pešice i pokisla kao miš na pola puta do nje. A živi na 4 bloka od mene. Luda kalifornijska klima. I baš mi prijalo – nisam pokisla još od srednje škole kad nikako nisam htela da propustim izlazak petkom i ako je kiša lila kao iz kabla. Ne mogu da sačekam ponedeljak da vidim da li mi je koleginica u redu i da li važi dogovor za bioskop. Nego, opet sam pustila neke negativce da mi uđu u život. To što zbog problema ne kukam nego radim reasoning i pozitivnim pozitivno privlačim ispade greh. Izgleda ponovo došlo vreme za „odjebavanje“, izvin’te me što psujem ali ih stvarno ne volEm u blizini. U kuhinji večeras krem supa od povrća i tai beef and noodles. Nešto mi se jede prebranac sa kolenicom, ali sutra je nedelja... moram da razmislim još jednom, još mi uvek ono supa, rinflajš i sve po redu u venama nedeljom... ali ako sanjam prebranac, nema mi pomoći sutra!