Negativci

Pre neki dan se setim noći kad sam prvi put (nadam se i poslednji) „zaglavila“ u ER. Beše to pre otprilike tri godine. Probudim se u sred noći, bez vazduha i u totalnoj panici da više i neću početi normalno da dišem. To se nekako dešavalo u blažoj formi danima pre te noći – ja ubedila sebe da su u pitanju alergije koje je normalno razviti kad se preseliš u grad sa totalno drugačijom klimom i florom od one na koju si navikao i uz koju si odrastao. To bi inače psiholozi nazvali ignorisanjem problema. Urade meni doktori sve preglede po redu, kako to već ide - nisu me pustili da odem bilo gde pre nego što su se uverili da nije došlo do novog gušenja u naredna četiri sata. Rekoše mi da vidim svog doktora koji će dalje ispitivati o čemu se radi i tako je prošla ta noć. Posle nekoliko dana saznam da osiguranje nije htelo da pokrije troškove jer mi se ništa „hitno“ nije desilo (čuj, ne biti sposoban da dišeš stvarno nije nešto za paniku ako tako osiguranje kaže) te sam provela čitav jedan radni dan sakupljajući novu dokumentaciju koja bi dokazala suprotno. To se hvala Bogu sredilo, ali sam ja ostala bez jednog dana odmora manje. No, odoh ja kod mog doktora. Ona je u stvari žensko pa „novi“ srpski pravopis „to“ sad naziva nekako drugačije... ali sam ja old fashioned pa jebeš sad novi pravopis gde oni kažu i da je pleonazam „oba dva“ sad dublet jer ne mogu da oduče narod, pa se jezik razvio pa su i pravila promenjena... e sad, ako je po Žani – onda bi oni malo obrazovali narod a ne menjali pravopis. Dakle, mene učili u školi da su titule muškog roda i da se sibilarizacija i palatalizacija ne primenjuju kod ličnih imena pa sad Matica Srpska mož’ da mi pljune pod prozor i to ovaj američki...

Nego... kaže meni moj doktor svi rezultati u redu i kaže ona meni „If you don’t mind, I would like to ask you some questions about your life, marriage, work, friends and everyday activities“. Gledam ja u nju, reko’ ova mene mora da zajebava – mene našla da farba i maže sa tim američkim fazonima. Kažem ja njoj „Not at all, but I don’t see the purpose of it“. Malo po malo, dođosmo nas dve do zaključka da trećinu svog dana provedem u kompaniji koja nema prozora, drveće okolo, nalazi se u odvratnom kraju, ima kamere svud naokolo i ne plaća me dovoljno. Zaključile smo takođe da me kontakt sa nekim „prijateljima“ sprečava da vikende provedem na način koji mi više prija i opušta. Isto smo konstatovale da nekako nisam sigurna da li je moja odluka da napustim posao novinara (koji sam izuzetno volela i koji me je činio neizmerno srećnom i ispunjenom) zbog eventualno boljeg života ovde ustvari bila ispravna. Pita ona mene „Would you consider yourself a happy person“?

Gledam ja u nju sa nevericom, valjda naviknuta da lekari rade analize i prepisuju lekove i terapije i da nisu ljudi koji pričaju sa svojim pacijentima. I pomislim kako mi je život izmakao nekako... kao da mi je neko ukrao sve moje...

Odem sutra na posao i dam ne two but three weeks notice. Rešim da očistim dva najteža ispita. Počnem proces odjebavanja negativaca iz svog života. E, sad da definišem negativce. Recimo da postoji nešto što ne valja, neka situacija ili događaj koji je stvarno sranje. Ti sad konstatuješ problem i kreneš da ga rešavaš. Na žalost, nastanu komplikacije i to počne da ti oduzima vreme a ništa se ne rešava... Šta radiš? Ja napravim dan ili dva pauze. Odem pogledam novi film. Pročitam novine. Odem sa prijateljicom u Coffee Bean i kažem joj šta se dešava, možda ima neko iskustvo i pametnu ideju. A možda se samo prosvetlim u međuvremenu. Ili se situacija nekako izmeni na bolje. Onda se opet vratim na problem i rešavam. U međuvremenu ne propustim Jay Leno show. Negativac krene da urla i da se nervira. Svi su krivi. U pičku materinu. E, ja sam takve do pre tri godine imala pun...da ne kažem šta. Onda sam rešila da ne gubim vreme na gluposti.

I zašto ja sad ovo pišem? Juče je na poslu šestoro ljudi dobilo otkaz. Neki od njih su kupili kuće pre par meseci. Neki su single bez porodice u ovom gradu. Jedan office je zatvoren. Plata nam je smanjena 20 odsto. Radna nedelja je četiri dana. Ekonomska situacija došla i na naša vrata – prosto mi nije ni jasno iznenađenje nekih kolega. Ignorisanje situacije i nerealna očekivanja još nikom ništa dobro nije donelo. Pita me koleginica da je izvedem napolje jer ne može da diše i počinje da se guši. Ja krenem monolog i posle dvadesetak minuta se sa osmehom vratimo nazad, zagrljene. It is what it is. Dobra nam je kompanija. Dobar je posao. Gazda pokušava da reši problem i sačuva firmu. A i ovako smo uvek uzimale slobodan dan da pozavršavamo neke privatne stvari. Imamo dosta nepročitanih knjiga na polici. Dogovorile smo se da idemo zajedno u bioskop iduće nedelje. Najzad neću da zakažem frizera subotom ujutro već ponedeljkom. I mogu da najzad počnem da volontiram u programu o kojem odavno razmišljam – da odvezem neku baku koja nema nigde nikog u kupovinu i da joj pomognem da prošeta pored plaže svakog ponedeljka.

Došla sam juče sa posla i promenila svoje taksene prijave da doteram svoj pay check na istu cifru – sva sreća te godinama plaćam porez kao nenormalna. Ipak mi ide iz džepa, ali... napravila sam spisak nekih slatkih, nepotrebnih užitaka koje plaćam – odabrala dva i poslala cancellation letters. That will do. A onda sam proslavila petak. Pošla kod drugarice na kafu pešice i pokisla kao miš na pola puta do nje. A živi na 4 bloka od mene. Luda kalifornijska klima. I baš mi prijalo – nisam pokisla još od srednje škole kad nikako nisam htela da propustim izlazak petkom i ako je kiša lila kao iz kabla. Ne mogu da sačekam ponedeljak da vidim da li mi je koleginica u redu i da li važi dogovor za bioskop. Nego, opet sam pustila neke negativce da mi uđu u život. To što zbog problema ne kukam nego radim reasoning i pozitivnim pozitivno privlačim ispade greh. Izgleda ponovo došlo vreme za „odjebavanje“, izvin’te me što psujem ali ih stvarno ne volEm u blizini. U kuhinji večeras krem supa od povrća i tai beef and noodles. Nešto mi se jede prebranac sa kolenicom, ali sutra je nedelja... moram da razmislim još jednom, još mi uvek ono supa, rinflajš i sve po redu u venama nedeljom... ali ako sanjam prebranac, nema mi pomoći sutra!