Kako smo se zajedno učili

Ne vredi ni Facebook ni My Space – neke ljude ne mož' pronaći pa to ti je... a ja tražim čoveka kojeg ne bas nešto da obožavam a i nemam ni šta da mu kažem niti da ga pitam, nego... otišao je iz mog života a ja nisam stigla da mu kažem „Hvala“. Tada i nisam htela – mlado i ljuto, puno besa, šta ćeš... htela sam da menjam svašta nešto a nisam znala kako. One što je trebalo menjati ja nisam mogla. Pa sam onda bila besna i na Njega – jer on je mogao u to vreme. Bar mi se tako činilo. Eto, sad kad bih ga pronašla ipak bih ga pitala da li nije smeo ili ni on nije znao kako. I to, i zašto me je prodao djavolima dan pre nego što je prva bomba pala na Beograd. Ja sam očekivala od Njega da me pusti da se igram Đoke Vještice i da ispravljam vršačke vijuge... Moja luda logika u to vreme je bila da ni ja ni on nismo „vrštani“ pa šta sad...i da nas neko baš i ne voli jer smo dođoši kakve veze ima? Ja sam mislila neću ostati tamo sve jedno pa baš i da ih naljutim, kao da je to nešto što će da izazove Treći Svetski...

Sećam se tog letnjeg dana pre 11 godina (u Bog te, zar već!), ne sećam se tačno datuma ali smo mi „potencijalni“ bili spakovani u jednu prostoriju osrednje veličine u Pilotskoj Akademiji... ja sam se okretala levo, desno sve razmišljajući ko mi je tu konkurencija. Svi pogled napred i pomalo sa strane merimo jedni druge, slušamo Njega i priču o onome što nas čeka. Naša profesorka književnosti Vesna tada Milojković (sada Šami. Da, Šami) pravac među nas iz Prve li beše Beogradske sa nekom knjižicom u rukama... Moj red – On gleda u mene i vidim da ne voli „iskusne“... ja gledam u Njega i mislim se „Ma, ti ćeš meni!“. Te dve strane bez tačke i zareza nikad neću moći da zaboravim. Sad da me neko tera da ih pročitam tako kao tada ja ne bih umela, kunem se. Nego mlado, ludo i ide glavom kroz zid. Gledam u pet reči ispred a čitam onu nazad. I pazim kako dišem... Da ne bi Drage Jonaš svojevremeno, verovatno bi me na prvo pogrešno spuštanje glasa poslao kući sa sve sebi svojstvenim ciničnim osmehom na licu. Ponekad pomislim da je dr House karakter po njemu napravljen.

Učinio mi je uslugu sad vidim - uzeo mi je scenario, malo ga promenio i sam ušao u studio. Ja slušam Njegova pitanja i hoću da umrem. Vrištim u sebi „Ma jebeš pare, upropasti idiota“ a On se smeška i priča o napretku grada. Eh, a da me je tad pustio... verovatno sat vremena posle toga ne bih više imala posao. Uzeo mi je 20 odsto jednom jer sam pametovala da ne dajem glas za džabe za reklame. U njegovoj kancelariji je vadio novčanik i pitao me da li shvatam da imam problem sa autoritetom. Pitao me je jesam li svesna da ću da izgorim jer ne shvatam da ne mogu sama da menjam svet u pogrešno vreme i bez pravih ljudi. Ja ga gledam tada, sećam se, i mislim se „Ih, Beograđanin“. I ja sam se tako žestila, i besnela, i govorila sebi – ma ako ja ne zapalim tamo, stanem ispred skota, ubijem skota i spasem naciju niko neće! Jednu noć gledam tako u plafon i mislim se da neki ljudi moraju da žrtvuju sebe za dobrobit drugih, i počnem da razmišljam da sam idealan kandidat za tako nešto. Mama i tata su otišli, brat...ah, duga priča...nisam udata, nemam dece.... iskoristim poznanstvo sa njegovim sinom, i....zaustavim agoniju. To jutro, pokupiše me ljudi iz Njegove kancelarije, a On ni prstom da mrdne. Oni i ja u četiri zida. Niko nije znao gde sam. U razgovoru sa njima shvatim da od njihovih para živim mesecima je li, da nikog nemam da ih zaustavi i da sve ono što sam mislila da je moja prednost samo par sati pre toga je u stvari razlog što ne mogu da ih sprečim. Lepo su mi objasnili i ja to sve vizuelno odmah doživela: uništiće mi život skotovi, a ja ne mogu ni prstom da mrdnem. Pustili su me van nakon nekoliko sati. Završim na svoje i zaprepašćenje mnogih, najavljujući patriote i njihove govore dan pre nego sto je zbog Djavolovog „Ne“ pala prva bomba. Eto.


Vrsacka Svastara Catholic Church Vrsac from Zana Glisovic on Vimeo.

Za ta tri meseca, mi – za koje su svi govorili da smo deca koja se igraju televizije – smo odrasli. Sazreli. Uozbiljili se. Postali bliskiji. Stali jedno uz drugo. Shvatili da smo drugačiji. On je otišao, a nakon njega polako i mi. Jedan po jedan. Nekoliko godina kasnije, ja sa drugom ekipom. Jazz PR predsednikov. Novogodišnji koktel. Dragica Stanojlović – bivši predsednik, Jovica Zarkula – bivši predsednik, Milorad Djurić - tadašnji predsednik... Građanski Savez, SPS i DS. Stoje i piju piće nasmejani. Malo dalje, oni što su mi objašnjavali svojevremeno šta sve može da mi se desi ako ne uradim ono što mi se kaže. I svi se tako kolektivno pravimo ludi. I tu i dva lokalna kompanijska „predsednika“ koji „drže“ grad.

I tu ja shvatim da sve to u stvari i nema nikakvog smisla.Tu sam se zapitala da li su i oni „predsednici“ tako pili piće i ćaskali noć pre nego što su narodu dali oružje u ruke i napujdali ih jedne na druge. Par meseci kasnije, sa iseljeničkom vizom u rukama u par tekstova rekla sam sve što mi je bilo u duši. Nisam htela ni honorar da uzmem. Više niko nije mogao da me ucenjuje i da mi preti. I od tad – samo nemoj da mi neko krene po ratovima i politici. Neću bre više. Dosta je. Dosta mi je i Kosova, i svih 6 bivših. Dosta je više trovanja. Neko je u moje ime svojevremeno rešio da ubija a da me nije ni pitao. Neko tamo je moje ubijao a da nije znao zašto. Kolektivno ludilo. Dosta je.

Više neću da se igram Djoke Vještice. I nisam besna. Nisam ljuta. Samo ne mogu da pronadjem Nikicu Kurka i da mu kažem hvala što me nije pustio da izgorim zbog lažnih ideala i nade da mogu nešto da promenim. Jer, reči ne menjaju ništa. Dok čitavi narodi se ne izleče i ne prihvate odgovornost, ništa ne vredi. Valjda treba nekoliko novih generacija da se rodi da bi um ozdravio. Ja nisam mogla da čekam.

U kuhinji večeras punjena paprika sa pavlakom, nakon DOBRE Ćaletove i Glikijeve domaće loze. Za ekipu koja se opametila: Nikica, Jasmina, Jugoslav, Branislav, Svetlana, Jadranka, Vesna, Radomir, Siniša, Dragan i Žana. Mi smo počeli Televiziju Banat. Za sve kafanske priče, neprospavane noći, rasprave, predivne trenutke i one manje lepe. Svi su otišli. Sad se tamo igraju neka druga deca.