Stand By Me

Čitam danas svog omiljenog blogera na B92, Nenada Svrakića i pitam se gde su bili takvi profesori jednom davno u zemlji Srbiji kad sam ja upisivala fakultet... ne da bih ga završila nego ne bih ispuštala knjigu iz ruku. Neki ljudi su rođeni da prenose znanje drugima. Nenad je jedan od njih. Mnogo talenta je potrebno da bi neko na takav način objašnjavao Uranijumovo jezgro, Pretpostavku normalnosti...

Najzad sam završila ispite...valjda mi je bilo toliko teško jer je srce na drugom mestu. I ne, nije sporno – verovatno su desetke...mozda jedna devetka, danas mi je baš onako nebitno...

Nego imam 3 meseca da odlučim what is going to be – tamo gde ide srce ili tamo gde razum zna da je bolje? Dva transcript–a i svi potrebni ispiti su tu... ali hocu li tamo gde za 18 meseci mogu da zarađujem onoliko koliko sam namerila svojevremeno i čitav život da provedem sa brojevima u kancelariji i živim željeni život posle pet, ili ću tamo gde ide talenat i srce ali prognoze nisu bas sjajne za isplativost istog? Da li vredi 3 meseca misliti o tome, hoće li to doneti ikakvog rezultata ili ću odluku o tome doneti u trenutku? Oh, well...

I tako, čitam Nenada i naletim na video koji je on postovao... i shvatim da je to ono sto mi je potrebno ova tri meseca i ceo život posle toga: podrška. I ne samo da ja budem sigurna u svoju odluku, već da imam nekog ko će sve vreme da stand by me – što god da se desi, kuda god da to vodi... gde god da završim zbog svoje odluke.

Playing For Change!

P.S.
Please watch until the end...

SveCka kreditna kriza - ocima jednog nepopravljivog optimiste...

Nije da sam izbegavala da pišem o svemu što se dešava poslednjih par meseci – jednostavno ne volim da dižem paniku, ni sebi a ni drugima. A i ne može neka normalna analiza da se radi bez sagledavanja svih parametara i privrednih dešavanja za bar 6 meseci. Sve ostalo bi zaista bilo suludo. Znači – kriza. Svetska. Eto čega se sada setih – ova fraza je bila jedna od omiljenih jednog od mojih velikih prijatelja... mora da je bio prilično vidovit...

Da prvo pojasnim par stvarčica...
Kad pročitate kolika je stopa nezaposlenosti, pa krenete u paniku – odmah dodajte još jedno 4% na pomenutu cifru. Ne zato što je statistika kurva, vec čisto zato što svaki method obračuna ima neki flow. Po definiciji, ukupan broj nezaposlenih se dobija kada od stanovništva koje ne radi, oduzmete one koji ne traže posao (e sad još luđa definicija: ne traže posao oni koji studiraju, oni koji rade part time bez obzira sto bi više da rade etc). Znači u startu je deo ljudi koji su potencijalno nezaposleni izbačen iz procesa izračunavanja. Onda se Labor Force podeli sa unemployed i dobije se taj famozni unemloyment rate. Sad, ko nas pita sto onaj ko radi 20 sati nedeljno još uvek traži posao. Ili sto i studenti traže posao. S druge strane, statistika nije što bi amerikanci rekli “zabrinuta” za sezonske radnike koji izgube posao (sad neka me zaskoče svi oni koji me kritikuju zbog bukvalnog prevođenja kad mi mozak razmišlja na engleskom a ruke pišu na srpskom). Znači – kad počnete da tražite posao po Los Angeles-u, pa pomislite da ćete lakše naći part time job – razmislite još jednom, jer i svi ovi koji nisu upali u tih 11% zvanično nezaposlenih (jer rade nekoliko dana nedeljno), traže isti takav posao kao i vi. No, ja i dalje tvrdim: kad se mora nije teško, pa ako se neko naučio kako da se snalazi u vreme kad posla nema nigde i kad je zemlja u problemima do grla, to smo valjda mi sa Balkana.

Da pomenem jos nešto – kreditna istorija dobra ili ne – banke su definitivno zavrnule slavinu. Naravno – moraju da budu likvidni – što u prevodu znači “zero risk taken”. I kad smo već kod toga, da razjasnimo neke nedoumice oko kreditne istorije: u nekoliko navrata smo se ubeđivali na forumu šta sve pozitivno i negativno utiče na kreditnu istoriju i svašta se tu čulo... mitovi i legende.. te evo i zvanično (to vam lepo piše kad proveravate svoj credit history report i score preko Experian, kao što sam ja pre neki dan):

IN THE KNOW: The Top Three Credit Myths: Revealed

Myth 1: Checking my own credit report will lower my score
Personal inquiries, also known as "soft inquiries" or "below the line inquiries," are not visible to lenders and therefore are not part of your credit score calculation. So you can rest easy—checking your own credit report or score does NOT negatively impact your score.

Myth 2: Applying for new credit will actually lower my score
This depends on the type of credit you're applying for. If you apply for several credit cards within a short period of time, the number of inquiries will go up, which could drop your score. But if you're applying for a mortgage or auto loan, multiple inquiries from these lenders are generally treated as a "single inquiry" and will have little impact on your credit score.

Myth 3: My score is the only thing that matters to a lender
In addition to your credit score, credit grantors may consider a number of other factors such as your income, assets, length at current residence and employment history when determining whether to extend credit. The criteria used may differ from one creditor to another.

I evo jos malo “loših” vesti:
Bank of America sledećeg meseca podiže interest rates svim klijentima koji ne plaćaju balance svakog meseca u celosti. Isto su uradili Chase, Amex i Citibank prošlog meseca. Do sada je bilo normalno da se slične mere primenjuju na one koji kasne sa plaćanjima, ili one koji su u međuvremenu ušli u rizičnu grupu - nasuprot sadašnjem stavu (za sta očigledno treba da zahvalimo opštem ekonomskom haosu), ranije je čak i bilo poželjno da se ponekad ostavi balance – oni na vama uzmu kamatu što im je i cilj, i to je moglo samo da pozitivno utiče na podizanje kreditne linije (veće zaduženje, veći interest na neizmireni balance). Ono što sada treba da se ima u vidu je:
- ukoliko ne prebacujete balance, nećete imati problem
- ukoliko vam ne odgovara veći interest rate – odbijte banku pa makar morali da zatvorite račun (ovo ne utiče na credit history i ne daje nikakve negativne bodove, izuzev što vam je umanjena kreditna linija pa samim tim i liquidity ratio). Možete isto i da prestanete da koristite credit card na kojoj je uvećan rate – što može da se pokaže kao pomalo neizvodljivo jer dosta ljudi pogotovo sada zavisi od credit cards, loans je gotovo nemoguće dobiti, pa čak i home equity loans.
- od sledece godine, nova federalna regulativa ograničava podizanje bank interest rates (ali do tada mora da se čeka, a i sve mi se čini da banke malo razmišljaju unapred – da podignu koliko mogu sada pošto kasnije neće biti u prilici). Congress i dalje razmatra nove restrikcije za banke koje bi se uvele čak i ranije. Komentar banaka na poteze Federal Reserve je naravno očekivan: nova regulativa će im uskratiti mogucnost da različito boduju rizične klijente (sa većim interest rates) kao i promotivne ponude (low interest rates i zero percent za prebacivanje balance).

Chase banka je otišla i korak dalje i zahteva od svojih klijenata da umesto 2% minimum amount, placaju 5% (ukoliko nisu u mogućnosti, banka ukida promotional rate).

Dakle, ljudi straaaaaaašno! Kad vam to kaže jedan optimista u duši! Da ne kukam previše, meni je ok (nisam pred bankrotom) ali ne valja čim se ustežem od mnogih stvari od kojih ranije nisam (planovi za putovanja, kupovanje nepotrebnih stvarčica koje btw život znače...mada, kad malo bolje razmislim opet mi se omaklo pre neki dan).

Za kraj nekoliko Tax tips:

Pretpostavljam da niste u onoj grupi koja zarađuje preko 1 million godišnje, te i šansa za IRS audit nije 10% (kao “njima”). Evo standardnih “red flags” za obične smrtnike: veliki business troškovi, mnogobrojni dobrovoljni prilozi, prijavljeni prihod koji se ne slaže sa onima koje je poslodavac prijavio, zaboravljanje da se prijavi 1099, veliki write offs (schedule C)… ko god se nada da će da im promakne, grdno se vara (pogotovo ko sluša učestale reports da je IRS “popustio” u poslednje vreme): returns se prvo proveravaju preko algoritma Unreported Income Discriminant Function System, koji uporedjuje deductions, exemptions i credits sa standardima u istom taxenom levelu. Oni koji imaju visok DIF score odmah idu na audit. Onda na red dolaze tips (da komšiji crkne krava), i tu ne propuste nijedan prijavljen slučaj (ukoliko claim zvuči validno)…pošto mnogo njih misli da može da bude random izbor – ne može bez razloga, može samo da se desi da IRS radi na tome da reši neki problem, pa da budete u grupi koja se istražuje za rešavanje tog problema pa da onda oni reše da randomly izaberu nekoliko hiljada iz te grupe…

Sad kad malo bolje razmislim i nisam morala baš ovako sumornu temu da izaberem za ovako jedan predivan dan… 27 stepeni je, volim proleće u LA!

Prijateljstva i još ponešto...

Sometimes we must get hurt in order to grow, we must fail in order to know. Sometimes our vision clears only after our eyes are washed away with tears.

Bila sam dete kad sam shvatila da nemam istu reakciju na identične reči izrečene od dve različite osobe. Ja sam odrastala, učila se životu – a opet, dolazile su situacije gde sam se vraćala tom istom razmišljanju. Difference. Da li je sve to zbog razlike među ljudima? Da li zato za nekim ljudima suzu pustiš, a za nekim ne? Da li zbog te razlike neko može svašta da ti kaže i nije te briga, a neko može za srce da te ujede samo pogledom svojim? Šta se dešava kad ne možeš na normalan nacin da objasniš svoju povređenost? Prolazi vreme i ti dobijaš osećaj u stomaku da nešto ne valja i da nešto nije u redu, a nemaš nijednu jedinu konkretnu rečenicu ili dogadjaj pa da objasniš i da kažeš “E, to je zato”? Vreme prolazi, a taj osećaj biva sve jači….i u ovom ludom svetu gde se sve svodi na neke dokaze – gde u stvari pronađes te dokaze? Kako obrazložiš svoje odluke sebi a nakon toga i drugima? I kako obrazložiš ono o čemu ja danas razmišljam: what do you do if saying “I’m sorry” isn’t good enough?

“Žao mi je” je postala toliko uobičajena fraza, koju mnogi izgovaraju i ne razmišljajući o tome – izgleda da je toliko izgubila smisao da je mnogo bitniji način na koji se to kaže – ili se uopšte ne kaže, vec pokaže. Da bi neko prihvatio izvinjenje moraš da pokažeš da to zaista misliš i osećaš - u suprotnom, ti kažeš “Izvini”, dobiješ nazad “It’s ok”, i ništa se ne promeni. Sva prijateljstva vremenom jačaju, ali isto tako prolaze i kroz periode sukoba i udaljavanja. To je sasvim normalno u razvijanju prijateljstva. I kad se problem pojavi – i nakon toga reši, prijateljstva postaju čak i jača. Posle oluje uvek dođe lepo vreme – ili možda ne? E, to je ono što mene interesuje: šta ako oluja ne prođe? Šta ako ne možeš da oprostiš? Da li je to onda erozija prijateljstva ili dokaz da prijateljstvo nikad nije ni postojalo? Any thoughts?

P.S.
Now - the prefrontal lobes, amygdala and right cerebral cortex are talking: Income Tax Return is due April 15th – PAMET U GLAVU!!!! Svi koji dolaze u Los Angeles sledece nedelje da ponesu kremu za suncanje ( SPF 55 and above) i dobro raspolozenje! Onima koji ne dolaze, a sledece nedelje slave i farbaju jaja – HAPPY EASTER! I da preživim ovaj Accounting Midterm – so help me God!

Umesto Bloga: Znakovi pored puta....

Dreams about a HOUSE symbolize a larger aspect of your Self, and the aspects of Self which make the whole.

AN ATTIC symbolizes your Higher Self, and your spiritual development and progress.

A BATHROOM would symbolize the need for cleansing/purging/elimination of something in your life that isn't quite working, or that has served it's purpose and now it's time to move on.

THE MAIN ROOM or LIVING ROOM symbolizes your daily interactions with others, and often you will have other people appearing in your dreams in this room.

THE UPSTAIRS symbolizes your spiritual awareness aspect of Self, or the Higher Self that holds all the keys or knowledge to this life's role you are acting out, and always has your higher good looked after, no matter how it might seem otherwise.

What do you dream about, my friend?

Kako smo se zajedno učili

Ne vredi ni Facebook ni My Space – neke ljude ne mož' pronaći pa to ti je... a ja tražim čoveka kojeg ne bas nešto da obožavam a i nemam ni šta da mu kažem niti da ga pitam, nego... otišao je iz mog života a ja nisam stigla da mu kažem „Hvala“. Tada i nisam htela – mlado i ljuto, puno besa, šta ćeš... htela sam da menjam svašta nešto a nisam znala kako. One što je trebalo menjati ja nisam mogla. Pa sam onda bila besna i na Njega – jer on je mogao u to vreme. Bar mi se tako činilo. Eto, sad kad bih ga pronašla ipak bih ga pitala da li nije smeo ili ni on nije znao kako. I to, i zašto me je prodao djavolima dan pre nego što je prva bomba pala na Beograd. Ja sam očekivala od Njega da me pusti da se igram Đoke Vještice i da ispravljam vršačke vijuge... Moja luda logika u to vreme je bila da ni ja ni on nismo „vrštani“ pa šta sad...i da nas neko baš i ne voli jer smo dođoši kakve veze ima? Ja sam mislila neću ostati tamo sve jedno pa baš i da ih naljutim, kao da je to nešto što će da izazove Treći Svetski...

Sećam se tog letnjeg dana pre 11 godina (u Bog te, zar već!), ne sećam se tačno datuma ali smo mi „potencijalni“ bili spakovani u jednu prostoriju osrednje veličine u Pilotskoj Akademiji... ja sam se okretala levo, desno sve razmišljajući ko mi je tu konkurencija. Svi pogled napred i pomalo sa strane merimo jedni druge, slušamo Njega i priču o onome što nas čeka. Naša profesorka književnosti Vesna tada Milojković (sada Šami. Da, Šami) pravac među nas iz Prve li beše Beogradske sa nekom knjižicom u rukama... Moj red – On gleda u mene i vidim da ne voli „iskusne“... ja gledam u Njega i mislim se „Ma, ti ćeš meni!“. Te dve strane bez tačke i zareza nikad neću moći da zaboravim. Sad da me neko tera da ih pročitam tako kao tada ja ne bih umela, kunem se. Nego mlado, ludo i ide glavom kroz zid. Gledam u pet reči ispred a čitam onu nazad. I pazim kako dišem... Da ne bi Drage Jonaš svojevremeno, verovatno bi me na prvo pogrešno spuštanje glasa poslao kući sa sve sebi svojstvenim ciničnim osmehom na licu. Ponekad pomislim da je dr House karakter po njemu napravljen.

Učinio mi je uslugu sad vidim - uzeo mi je scenario, malo ga promenio i sam ušao u studio. Ja slušam Njegova pitanja i hoću da umrem. Vrištim u sebi „Ma jebeš pare, upropasti idiota“ a On se smeška i priča o napretku grada. Eh, a da me je tad pustio... verovatno sat vremena posle toga ne bih više imala posao. Uzeo mi je 20 odsto jednom jer sam pametovala da ne dajem glas za džabe za reklame. U njegovoj kancelariji je vadio novčanik i pitao me da li shvatam da imam problem sa autoritetom. Pitao me je jesam li svesna da ću da izgorim jer ne shvatam da ne mogu sama da menjam svet u pogrešno vreme i bez pravih ljudi. Ja ga gledam tada, sećam se, i mislim se „Ih, Beograđanin“. I ja sam se tako žestila, i besnela, i govorila sebi – ma ako ja ne zapalim tamo, stanem ispred skota, ubijem skota i spasem naciju niko neće! Jednu noć gledam tako u plafon i mislim se da neki ljudi moraju da žrtvuju sebe za dobrobit drugih, i počnem da razmišljam da sam idealan kandidat za tako nešto. Mama i tata su otišli, brat...ah, duga priča...nisam udata, nemam dece.... iskoristim poznanstvo sa njegovim sinom, i....zaustavim agoniju. To jutro, pokupiše me ljudi iz Njegove kancelarije, a On ni prstom da mrdne. Oni i ja u četiri zida. Niko nije znao gde sam. U razgovoru sa njima shvatim da od njihovih para živim mesecima je li, da nikog nemam da ih zaustavi i da sve ono što sam mislila da je moja prednost samo par sati pre toga je u stvari razlog što ne mogu da ih sprečim. Lepo su mi objasnili i ja to sve vizuelno odmah doživela: uništiće mi život skotovi, a ja ne mogu ni prstom da mrdnem. Pustili su me van nakon nekoliko sati. Završim na svoje i zaprepašćenje mnogih, najavljujući patriote i njihove govore dan pre nego sto je zbog Djavolovog „Ne“ pala prva bomba. Eto.


Vrsacka Svastara Catholic Church Vrsac from Zana Glisovic on Vimeo.

Za ta tri meseca, mi – za koje su svi govorili da smo deca koja se igraju televizije – smo odrasli. Sazreli. Uozbiljili se. Postali bliskiji. Stali jedno uz drugo. Shvatili da smo drugačiji. On je otišao, a nakon njega polako i mi. Jedan po jedan. Nekoliko godina kasnije, ja sa drugom ekipom. Jazz PR predsednikov. Novogodišnji koktel. Dragica Stanojlović – bivši predsednik, Jovica Zarkula – bivši predsednik, Milorad Djurić - tadašnji predsednik... Građanski Savez, SPS i DS. Stoje i piju piće nasmejani. Malo dalje, oni što su mi objašnjavali svojevremeno šta sve može da mi se desi ako ne uradim ono što mi se kaže. I svi se tako kolektivno pravimo ludi. I tu i dva lokalna kompanijska „predsednika“ koji „drže“ grad.

I tu ja shvatim da sve to u stvari i nema nikakvog smisla.Tu sam se zapitala da li su i oni „predsednici“ tako pili piće i ćaskali noć pre nego što su narodu dali oružje u ruke i napujdali ih jedne na druge. Par meseci kasnije, sa iseljeničkom vizom u rukama u par tekstova rekla sam sve što mi je bilo u duši. Nisam htela ni honorar da uzmem. Više niko nije mogao da me ucenjuje i da mi preti. I od tad – samo nemoj da mi neko krene po ratovima i politici. Neću bre više. Dosta je. Dosta mi je i Kosova, i svih 6 bivših. Dosta je više trovanja. Neko je u moje ime svojevremeno rešio da ubija a da me nije ni pitao. Neko tamo je moje ubijao a da nije znao zašto. Kolektivno ludilo. Dosta je.

Više neću da se igram Djoke Vještice. I nisam besna. Nisam ljuta. Samo ne mogu da pronadjem Nikicu Kurka i da mu kažem hvala što me nije pustio da izgorim zbog lažnih ideala i nade da mogu nešto da promenim. Jer, reči ne menjaju ništa. Dok čitavi narodi se ne izleče i ne prihvate odgovornost, ništa ne vredi. Valjda treba nekoliko novih generacija da se rodi da bi um ozdravio. Ja nisam mogla da čekam.

U kuhinji večeras punjena paprika sa pavlakom, nakon DOBRE Ćaletove i Glikijeve domaće loze. Za ekipu koja se opametila: Nikica, Jasmina, Jugoslav, Branislav, Svetlana, Jadranka, Vesna, Radomir, Siniša, Dragan i Žana. Mi smo počeli Televiziju Banat. Za sve kafanske priče, neprospavane noći, rasprave, predivne trenutke i one manje lepe. Svi su otišli. Sad se tamo igraju neka druga deca.

Negativci

Pre neki dan se setim noći kad sam prvi put (nadam se i poslednji) „zaglavila“ u ER. Beše to pre otprilike tri godine. Probudim se u sred noći, bez vazduha i u totalnoj panici da više i neću početi normalno da dišem. To se nekako dešavalo u blažoj formi danima pre te noći – ja ubedila sebe da su u pitanju alergije koje je normalno razviti kad se preseliš u grad sa totalno drugačijom klimom i florom od one na koju si navikao i uz koju si odrastao. To bi inače psiholozi nazvali ignorisanjem problema. Urade meni doktori sve preglede po redu, kako to već ide - nisu me pustili da odem bilo gde pre nego što su se uverili da nije došlo do novog gušenja u naredna četiri sata. Rekoše mi da vidim svog doktora koji će dalje ispitivati o čemu se radi i tako je prošla ta noć. Posle nekoliko dana saznam da osiguranje nije htelo da pokrije troškove jer mi se ništa „hitno“ nije desilo (čuj, ne biti sposoban da dišeš stvarno nije nešto za paniku ako tako osiguranje kaže) te sam provela čitav jedan radni dan sakupljajući novu dokumentaciju koja bi dokazala suprotno. To se hvala Bogu sredilo, ali sam ja ostala bez jednog dana odmora manje. No, odoh ja kod mog doktora. Ona je u stvari žensko pa „novi“ srpski pravopis „to“ sad naziva nekako drugačije... ali sam ja old fashioned pa jebeš sad novi pravopis gde oni kažu i da je pleonazam „oba dva“ sad dublet jer ne mogu da oduče narod, pa se jezik razvio pa su i pravila promenjena... e sad, ako je po Žani – onda bi oni malo obrazovali narod a ne menjali pravopis. Dakle, mene učili u školi da su titule muškog roda i da se sibilarizacija i palatalizacija ne primenjuju kod ličnih imena pa sad Matica Srpska mož’ da mi pljune pod prozor i to ovaj američki...

Nego... kaže meni moj doktor svi rezultati u redu i kaže ona meni „If you don’t mind, I would like to ask you some questions about your life, marriage, work, friends and everyday activities“. Gledam ja u nju, reko’ ova mene mora da zajebava – mene našla da farba i maže sa tim američkim fazonima. Kažem ja njoj „Not at all, but I don’t see the purpose of it“. Malo po malo, dođosmo nas dve do zaključka da trećinu svog dana provedem u kompaniji koja nema prozora, drveće okolo, nalazi se u odvratnom kraju, ima kamere svud naokolo i ne plaća me dovoljno. Zaključile smo takođe da me kontakt sa nekim „prijateljima“ sprečava da vikende provedem na način koji mi više prija i opušta. Isto smo konstatovale da nekako nisam sigurna da li je moja odluka da napustim posao novinara (koji sam izuzetno volela i koji me je činio neizmerno srećnom i ispunjenom) zbog eventualno boljeg života ovde ustvari bila ispravna. Pita ona mene „Would you consider yourself a happy person“?

Gledam ja u nju sa nevericom, valjda naviknuta da lekari rade analize i prepisuju lekove i terapije i da nisu ljudi koji pričaju sa svojim pacijentima. I pomislim kako mi je život izmakao nekako... kao da mi je neko ukrao sve moje...

Odem sutra na posao i dam ne two but three weeks notice. Rešim da očistim dva najteža ispita. Počnem proces odjebavanja negativaca iz svog života. E, sad da definišem negativce. Recimo da postoji nešto što ne valja, neka situacija ili događaj koji je stvarno sranje. Ti sad konstatuješ problem i kreneš da ga rešavaš. Na žalost, nastanu komplikacije i to počne da ti oduzima vreme a ništa se ne rešava... Šta radiš? Ja napravim dan ili dva pauze. Odem pogledam novi film. Pročitam novine. Odem sa prijateljicom u Coffee Bean i kažem joj šta se dešava, možda ima neko iskustvo i pametnu ideju. A možda se samo prosvetlim u međuvremenu. Ili se situacija nekako izmeni na bolje. Onda se opet vratim na problem i rešavam. U međuvremenu ne propustim Jay Leno show. Negativac krene da urla i da se nervira. Svi su krivi. U pičku materinu. E, ja sam takve do pre tri godine imala pun...da ne kažem šta. Onda sam rešila da ne gubim vreme na gluposti.

I zašto ja sad ovo pišem? Juče je na poslu šestoro ljudi dobilo otkaz. Neki od njih su kupili kuće pre par meseci. Neki su single bez porodice u ovom gradu. Jedan office je zatvoren. Plata nam je smanjena 20 odsto. Radna nedelja je četiri dana. Ekonomska situacija došla i na naša vrata – prosto mi nije ni jasno iznenađenje nekih kolega. Ignorisanje situacije i nerealna očekivanja još nikom ništa dobro nije donelo. Pita me koleginica da je izvedem napolje jer ne može da diše i počinje da se guši. Ja krenem monolog i posle dvadesetak minuta se sa osmehom vratimo nazad, zagrljene. It is what it is. Dobra nam je kompanija. Dobar je posao. Gazda pokušava da reši problem i sačuva firmu. A i ovako smo uvek uzimale slobodan dan da pozavršavamo neke privatne stvari. Imamo dosta nepročitanih knjiga na polici. Dogovorile smo se da idemo zajedno u bioskop iduće nedelje. Najzad neću da zakažem frizera subotom ujutro već ponedeljkom. I mogu da najzad počnem da volontiram u programu o kojem odavno razmišljam – da odvezem neku baku koja nema nigde nikog u kupovinu i da joj pomognem da prošeta pored plaže svakog ponedeljka.

Došla sam juče sa posla i promenila svoje taksene prijave da doteram svoj pay check na istu cifru – sva sreća te godinama plaćam porez kao nenormalna. Ipak mi ide iz džepa, ali... napravila sam spisak nekih slatkih, nepotrebnih užitaka koje plaćam – odabrala dva i poslala cancellation letters. That will do. A onda sam proslavila petak. Pošla kod drugarice na kafu pešice i pokisla kao miš na pola puta do nje. A živi na 4 bloka od mene. Luda kalifornijska klima. I baš mi prijalo – nisam pokisla još od srednje škole kad nikako nisam htela da propustim izlazak petkom i ako je kiša lila kao iz kabla. Ne mogu da sačekam ponedeljak da vidim da li mi je koleginica u redu i da li važi dogovor za bioskop. Nego, opet sam pustila neke negativce da mi uđu u život. To što zbog problema ne kukam nego radim reasoning i pozitivnim pozitivno privlačim ispade greh. Izgleda ponovo došlo vreme za „odjebavanje“, izvin’te me što psujem ali ih stvarno ne volEm u blizini. U kuhinji večeras krem supa od povrća i tai beef and noodles. Nešto mi se jede prebranac sa kolenicom, ali sutra je nedelja... moram da razmislim još jednom, još mi uvek ono supa, rinflajš i sve po redu u venama nedeljom... ali ako sanjam prebranac, nema mi pomoći sutra!